U Kultunom centru Kikinda otvorena je, 27. maja 2022. godine, izložba fotografija „Alžir – biser Magreba“, umetničkog fotografa, Vladimira Lukača, kojom predstavlja svoje fotografske impresije ove najveće države afričkog kontinenta. Svečanom otvaranju, pored autora, prisustvovali su ambasador Narodne Demokratske Republike Alžira u Srbiji, NJ.E. Fatah Mahraz i gradonačelnik Kikinde, Nikola Lukač, koji je, tom prilikom, istakao da izložba ima posebnu vrednost, s obzirom na to da kruniše 60 godina prijateljskih odnosa Alžira i Srbije.
„Veoma sam srećan što sam posmatrajući fotografije, izučavajući istoriju i sagledavajući savremeno doba Alžira, saznao da ova lepa zemlja ima dosta sličnosti sa Srbijom. Pred nama je dobra saradnja i siguran sam mnogo bolji dani u odnosu dve države. Kroz ovu izložbu, preko ovih 60 fotografija, videćemo delić lepote Alžira i naučiti dosta o toj afričkoj državi“.
Svečano otvaranje izložbe pripalo je ambasadoru Alžira u Srbiji: „Zahvaljujem kikindskom gradonačelniku i Gradu Kikindi na gostoprimstvu i prilici da otvorimo ovu izložbu. Zahvaljujem gospodinu Marku Jeliću, koji predsedava Društvom prijatelja Alžira, koji nam je omogućio kontakt sa gradonačelnikom Kikinde. Imali smo veoma kvalitetan razgovor sa kikindskim gradonačelnikom, dobio sam veoma korisne i sveobuhvatne informacije o gradu, kada se radi o istoriji, privredi, kulturi i turizmu. Predložili smo i saradnju o bratimljenju grada Kikinde sa još jednim alžirskim gradom sa ciljem da se pobratime dve sredine. Mnogo je prilika da sarađujemo na svim poljima što će se, siguran sam, i ostvariti“.
Izložene fotografije nastale su 2019. godine u februaru, koji je najpogodniji mesec za putovanja u Africi, imajući u vidu da su vremenske prilike tada veoma odgovarajuće: „Radi se o poseti Alžiru, državi koju malo znamo i slabo je poznajemo. Zahvaljujući ovoj izložbi, posetioci će biti u prilici da malo bolje vide koliko je Alžir lepa zemlja, naša prijateljska država. Na fotografijama su prikazani tragovi Rimskog carstva koje je u to doba vladalo. Ima mnogo toga što treba videti“, poručio je autor izložbe, Vladimir Lukač.
Na inicijativu Društva prijatelja Alžira, gradonačelnik Kikinde, Nikola Lukač, upriličio je, 27. maja 2022. prijem za ambasadora Narodne Demokratske Republike Alžira u Srbiji, NJ. E. Fataha Mahraza. Jedan od razloga prve posete alžirskog ambasadora nekoj srpskoj opštini, jesu investicioni potencijali i produbljivanje saradnje dve države preko manjih gradova. Gradonačelnik Kikinde je, tom prilikom, istakao da će se u narednom periodu odabrati jedan alžirski grad sa kojim će Kikinda razmeniti iskustva iz svih oblasti, što će biti prvi koraci ka saradnji našeg i nekog alžirskog grada: „Kikinda sigurno nije slučajno odabrana. Mi smo u poslednjih godinu dana intenzivno radili na promociji Kikinde, prikazali smo sve lepote našeg grada, ali i investicione potencijale, tako da nije slučajno što nam poslednjih meseci dolaze predstavnici mnogih zemalja tražeći da zajednički uradimo određene projekte, da vršimo razmenu naših sugrađana, ali i da razmišljamo o budućim investicijama u Kikindi. Mislim da smo na izuzetno dobrom putu da Kikinda postane bogatija sa još sadržaja, a želja nam je da sarađujemo sa gradovima iz celog sveta“.
Za alžirskog ambasadora dolazak u Kikindu predstavlja prvu zvaničnu posetu nekom gradu u našoj zemlji. Teme sastanka sa gradonačelnikom i njegovim saradnicima bili su investicioni potencijali Kikinde, ali i potencijalno produbljivanje saradnje između dve države, preko manjih gradova. U okviru posete, predviđeno je otvaranje izložbe fotografija u Kulturnom centru Kikinda pod nazivom „Alžir – biser Magreba“, umetničkog fotografa, Vladimira Lukača: „Došao sam u Srbiju pre šest meseci, a ovo je prvi poziv koji sam dobio od jednog gradonačelnika kako bih došao i otkrio lepote ovog grada. Za mene ovo nije ništa neobično jer sam o Kikindi mnogo toga pročitao na internetu. Pročitao sam da se radi o prelepom gradu, vrlo specifičnom, sa mnogo detalja i ponuda. Razmišljamo kako da se Kikinda pobratimi sa gradom, koji ćemo naći, a koji ima sličnu industriju i potencijale, kako bi dolazilo do češće razmene iskustava, da bi dolazilo do razmene studenata i đaka i da bi se stvorila klima za bližu saradnju sa tim gradom-pobratimom“.
U Palati Vlade Republike Srbije, 25. maja, proslavljen je Dan Afrike, ustanovljen 1963. godine, a koji se u Srbiji obeležava kao simbol prijateljstva i saradnje sa bivšom Jugoslavijom i Srbijom, kao i velikog ekonomskog razvoja afričkih država.
Državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, Nemanja Starović, istakao je da se nada da afrički prijatelji nisu zaboravili pomoć Jugoslavije u borbi za oslobođenje od kolonijalizma, a Srbija i danas sa zemljama tog kontinenta ima dobre i prijateljske odnose. Starović je poručio da je Srbija zadovoljna napretkom u razvoju afričkih država i da želi da taj kontinent bude jak globalni faktor i partner. Želimo i dalje jaku saradnju sa Afrikom i njen razvoj, zaključio je on.
Još otkada je osnovana Afrička unija, od 1963. godine, prijateljstvo je zasnovano na pomoći bivše Jugoslavije državama Afrike. Pre 59 godina afrički lideri su se udružili u borbi protiv kolonijalizma, a danas države beleže ekonomski i društveni razvoj. Afrički ambasadori pozvali su kompanije iz Srbije da investiraju u afričke zemlje, i pozdravili otvaranje novih ambasada Srbije u državama Afrike, koji vide kao nastavak podrške kontinentu.
Jedan od domaćina bio je i Nj. E. ambasador Alžira, Fatah Mahraz, a svečanosti su prisustvovali i članovi Društva prijatelja Alžira.
Povodom nekadašnjeg Dana mladosti, Nj. E. gospodin Fatah Mahraz, izvanredni i opunomućeni ambasador Narodne Demokratske Republike Alžir, u pratnji Marka Jelića, predsednika Društva prijatelja Alžira, posetio je, 25. maja, „Kuću cveća“, u Muzeju Jugoslavije, i položio cveće na grobu Josipa Broza Tita.
Ambasador Mahraz se upisao u knjigu utisaka, a predsednik Društva ga je upoznao sa Joškom Broz, Titovim unukom, sa kojim je evocirao sećanje na njegovog dedu, i preneo zahvalnost Alžira za Titovu podršku alžirskoj borbi za nezavinost.
Dan mladosti se u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ) proslavljao svakog 25. maja od 1945. do 1988. godine. Ovaj praznik je bio povezan sa rođendanom doživotnog predsjednika SFRJ Josipa Broza Tita (1892–1980) i prvih godina se obeležavao samo kao njegov rođendan, a 1957. godine je na njegovu inicijativu postao Dan mladosti.
Novoimenovani ambasador Narodne Demokratske Republike Alžir, Nj. E. Fatah Mahraz, predao je, 16. marta 2022. godine, akreditivna pisma predsedniku Republike Srbije, Aleksandru Vučiću.
U razgovoru sa ambasadorom Alžira, predsednik Vučić je izrazio zadovoljstvo tradicionalno prijateljskim odnosima Srbije i Alžira, kao i očekivanje da će bilateralna saradnja u različitim oblastima, a koja je trenutno ispod postojećih mogućnosti, dobiti na zamahu.
Ambasador Mahraz preneo je pozdrave i poziv predsednika Abdelmadžida Tebuna da predsednik Vučić učini zvaničnu posetu Alžiru.
Predsednik Vučić je istakao značaj koji je za srpsko-alžirske odnose imala poseta premijera Benabderahmana prošlog oktobra, prilikom obeležavanja 60. godišnjice Pokreta nesvrstanih zemalja u Beogradu.
Predsednik Vučić i ambasador Mahraz su razgovarali o brojnim temama od zajedničkog interesa, uključujući dalje korake na razvoju bilateralnih odnosa. Dvojica sagovornika su izrazili očekivanje da će uskoro biti potpisani novi sporazumi, koji će omogućiti raznovrsniju saradnju, kao i da će biti aktiviran rad Mešovitog komiteta za saradnju.
Predsednik Vučić je posebno zahvalio na principijelnom stavu Alžira o poštovanju međunarodnog javnog prava i poštovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije u vezi sa nepriznavanjem samoproglašene nezavisnosti tzv. Kosova.
Ambasador Mahraz je rekao da Alžir, kao i Srbija, čuva svoju nezavisnost u odlučivanju.
Današnjoj ceremoniji predaje akreditivnih pisama novoimenovanih ambasadora prisustvovao je i ministar spoljnih poslova Nikola Selaković.
Foto-svedočanstvo, kao sećanje na jugoslovensko-alžirsku saradnju i prijateljstvo u godinama posle oslobođenja Alžira prikazano je na fotografijama nastalim u periodu od 1966-1970. godine koje su pripadale Jordanu Antiću (1941-2015), koji je u ovoj zemlji boravio i radio kao inženjer geologije. Dokumentarni fotografski zapisi predstavljeni su na virtuelnoj izložbi “Sećanja, foto-svedočanstvo jugoslovensko-alžirskog prijateljstva u godinama posle oslobođenja Alžira (1966-1970)”. Postavka je organizovana povodom 67. godišnjice početka rata za nacionalno oslobođenje, koji je trajao od 1954. do 1962. godine. Izložbenu građu pripremila je Jordanova kćerka, Milena Antić, koja je, posle smrti oca, pronašla bogatu arhivu fotografija, dokumenata, ličnih predmeta, poštanskih marki, i mnogih drugih predmeta, koje je Jordan čuvao, kao drage uspomene.
Jugoslavija je bila prva evropska zemlja, koja je podržala borbu alžirskog naroda za slobodu i priznala privremenu vladu Alžira, tako da je ova prijateljska zemlja u godinama slobode pozivala mnogobrojne stručnjake iz tadašnje Jugoslavije da pomognu Alžiru u obnovi i razvoju. Jordan Antić, zaposlen kao inženjer geologije u firmi ,,Geosonda“, otišao je u Alžir 1966. godine, i u ovoj afričkoj zemlji proveo je najlepše godine svog radnog veka. Voleo je fotografiju i vrlo brzo, nakon dolaska u Alžir, kupio je fotoaparat, kojim je zabeležio različite impresije i crtice iz svoje svakodnevice - radove na gradilištima i bušotinama u pustinji, istraživanja, koja su vršena tokom tih godina, kao i gradove, događaje i ljude, kojima je bio oduševljen i o kojima je s ljubavlju pričao do kraja života. Tako su nastale i fotografije gradova i predela širom Alžira - Bensekrana, Šlefa, Faid Ahmeda, Marhuma, Maskare, Bu Hanifije, Kabilije, Konstantina, Skikde, Tipaze, Bu Saade, Hasi Mesauda, Orana, kao i alžirske prestonice grada Alžira - botaničke bašte El Hama, alžirske kazbe, centra grada, trga sa spomenikom emira Abdelkadera.
Izložba je obogaćena i fotografijama koje su nastale tokom posete predsednika Josipa Broza Tita koji je sa suprugom Jovankom boravio u Alžiru od 5. do 9. novembra 1969. godine. Jedna u nizu zanimljivih fotografija je i veliki sneg koji je u decembru 1967. godine iznenada pao, i na putu od grada Maskare do Sidi bel Abesa polomio masline. To je za ovu afričku zemlju bila posebna atrakcija.
Kroz ovu izložbu Društvo prijatelja Alžira oživljava sećanje na Jordana Antića koji je zavoleo Alžir, njegove lepote i jedinstvenosti, sa posebnim osvrtom na jugoslovensko-alžirsku privrednu saradnju koja i danas ima potencijal. Izložba pokazuje veličinu i značaj jugoslovensko-alžirskog prijateljstva, saradnje i pečata koji su jugoslovenski graditelji dali za razvoj posleratnog Alžira.
KLIKOM NA FOTOGRAFIJU ISPOD POKRENITE VIRTUELNU IZLOŽBU
На путу за град Алжир, октобар 1966. године.
Ветрењача помоћу које се пумпа вода из бунара велике дубине (до 60 м), у околини Мархума (Marhoum), града који се налази 110 км југоисточно од града Сиди бел Абеса (Sidi Bel Abbès). Често се срећу овакве ветрењаче на ободу пустиње. Стотине мештана са својим машинама за воду и магарцима носе овај драгоцени товар километрима далеко. 1967. године. (текст са полеђине фотографије)
Ел Аснам, данас Шлеф, испред Судске палате, септембар 1967. године. До 1962. године град Ел Аснам звао се Орлеансвил (фр. Orleansville), а од 1981. се зове Шлеф (фр. Chlef) - по реци Челиф најдужој у Алжиру - 733 км, када је промењен назив града због повезаности имена Ел Аснам са катастрофама које су град задесиле у прошлости - до 1981. године Ел Аснам је преживео два јака земљотреса (1954. и 1980. године када је 80% града уништено). Након земљотреса град је на предлог становника променио име, потпуно је обновљен тако да има врло мало зграда из прошлих времена.
Ел Аснам, данас Шлеф, хотел ,,Будоен’’ (фр. Baudoin), у соби, септембар 1967. године.
Језгро из бушотине неке француске фирме од пре петнаестак година (прим. аут. изложбе око 1950. године), на тридесетак км од града Орлеансвила - Ел Аснама (данас Шлеф) према Орану, на неколико километара испред града Инкермана (данас Уед Риу (Oued Rhiou)- градић који се за време француске колонизације звао Инкерман, познат је по економском развоју у периоду 70-их година у Алжиру), са леве стране поред пута. Бушено је у кречњаку, а пречник језгра је 1,2 м. Мај 1967. године. (текст са полеђине фотографије)
Мархум, радилиште Faïd Ahmed, на вратима бараке, новембар 1967. године.
Мархум, код бунара Faïd Ahmed, новембар 1967. године.
Мархум, радилиште Faïd Ahmed, новембар 1967. године.
Маскара, изненадни велики снег, децембар 1967. године.Град Маскара се налази у унутрашњости Алжира, 60 км од обале Средоземног мора.
Пут од Маскаре ка граду Сиди бел Абес, децембар 1967. године. Изненадно невреме поломило је маслине на путу за Сиди бел Абес.
Бу Ханифија, испред бање - терме (фр. les Thermes), јануар 1968. године. Бу Ханифија (Bou Hanifia) је село које се налази у покрајини Маскара. Богато је термо-минералним изворима (бања), а ту се налазе и рушевине из доба Римског царства. На 4 км од села 1930. године изграђена је на реци Хамам (Oued el Hammam) брана Бу Ханифија.
Складиште сирове плуте у Кабилији, јануар 1968. године. Кабилија је део Алжира на обали Средоземног мора у ком живе Бербери, аутохтона етничка заједница која живи у Северној Африци и говори берберски језик. Махом живе на подручју Марока и Алжира, али се мање заједнице могу наћи до Египта на истоку, као и до Буркине Фасо на југу.
Константин, мост Сиди Рашед (Sidi Rached), фебруар 1968. године. Константин је трећи град по величини у Алжиру, главни град источног дела Алжира. Због специфичности терена у архитектури издвајају се мостови и пасареле.
Константин - ланчани мост пасарела Сиди Мсид (Sidi-M'Cid), фебруар 1968. године.
Брана Ла Шефија (фр. La Chefia), март 1968. године. Брана Ла Шефија налази се на истоку Алжира, на реци Бу Намуса (Oued Bou Namoussa), у близини границе са Тунисом, почела је да се гради 1965. године.
Алжир, панорама града, март 1968. године.
Град Алжир, Ботаничка башта Eл Хама, март 1968. године. Ботанички врт Ел Хама ,,El Hamma’’ (фр. le Jardin d’Essai du Hamma) добио је име по некадашњем називу кварта у ком се налази. Основан је 1832. године, један је од најважнијих ботаничких вртова у свету, простире се на површини од 58 хектара, од чега је 38 хектара ботаничка башта, 20 хектара арборето - зона са дрвећем.
Зграда у aлжирској казби, март 1968. године. Казба је стари део (традиционална четврт) града Алжира. Карактеришу је лавиринти уских, кривудавих уличица у којима се лако може изгубити правац кретања. У казби се, поред традиционалних кућа у којима живи око 50 хиљада људи, налазе и остаци тврђаве, османских палата, јавних купатила, џамија и др. Алжирска казба утицала је на план изградње многих градова западног дела Медитерана и суб-Сахарске Африке и налази се под заштитом УНЕСКА од 1992. године.
Гасту, 21. мај 1968. године, 27. рођендан. Гасту је место у провинцији Скикда, данашњи назив је Bekkouche Lakhdar.
Гуелма, мај 1968. године. Гуелма је античко римско позориште (фр. „Le théâtre romain de Guelma“) које је изграђено почетком трећег века.
Бушење бунара, негде у Алжиру, 1968. године.
Плажа Club de Pins, 25 км западно од града Алжира, август 1968. године.
Базен са морском водом у општини Баб ел Уед (Bab El Oued). Налази се поред хотела ,,El Kettani’’ у граду Алжиру, август 1968. године.
Базен са морском водом у општини Баб ел Уед (Bab El Oued). Налази се поред хотела ,,El Kettani’’ у граду Алжиру, август 1968. године.
Скикда - град-лука у северно-источном Алжиру, фебруар 1969. године.
На радилишту у Скикди, јул 1969. године.
На радилишту у Скикди, јул 1969. године.
Радилиште, негде у Алжиру; види се натпис фирме за коју је Јордан Антић радио - ,,Геосонда’’, 1969. године.
Посета председника Јосипа Броза Тита и Јованке Броз Алжиру на позив председника Савета револуције и председника Савета министара Хуари Бумедијена, од 5. до 9. новембра 1969. године; дочек на аеродрому града Алжира „Dar el Beida'' (данашњи назив аеродрома је „l'Aéroport international d'Alger-Houari-Boumédiène'').
Улице града Алжира приликом посете Тита и Јованке Броз Алжиру - трг емира Абделкадера, новембар 1969. године. На тргу емира Абделкадера налази се споменик емира Абделкадера, војног и верског лидера Алжираца и вође отпора против француске доминације у 19. веку. На тргу се налази и Milk bar, место чувено по једном од првих бомбашких напада који се десио 30. септембра 1956. године; овај бомбашки напад је била једна од првих акција изведена од стране ФЛН-а (Народноослободилачки фронт) у герилском рату под називом „Битка за Алжир“ који се као кампања одвијао 1956. и 1957. године, током Алжирског рата за независност од француске колонијалне власти (од 1954. до 1962. године).
Тито и Јованка Броз у посети Алжиру; сусрет са Југословенима у Народној палати (фр. Palais du Peuple), новембар 1969. године.
Тито и Јованка Броз у посети Алжиру, Јованка Броз са Југословенкама и децом у Народној палати, новембар 1969. године.
Тито и Јованка Броз у посети Алжиру, Тито у Народној палати, новембар 1969. године.
Константин, мост Ел-Кантара (El-Kantara), јул 1969. године.
Скикда, поглед на Градску кућу, јул 1969. године.
Бу-Саада, март 1969. године. Град Бу-Саада (Bou-Saâda) налази се 241км југоисточно од Алжира, познат је под називом „Град среће“ или „Врата пустиње“. Бу-Саада је старо трговачко средиште за номаде и путнике-трговце.
Бу-Саада, стари део града (арап. ксар - утврђено село), март 1969. године.
“Гроб хришћанке”, на путу за Типазу , 25. јануар 1970. године. Споменик који погрешно називају “Гроб хришћанке” (фр. Tombeau de Chrétienne) - назив потиче од орнамената у облику крста на каменим вратима, или Римљанкин гроб како га Арапи зову, је древна археолошка загонетка. Налази се на путу за Типазу, на око 50 км западно од града Алжира. Верује се да ју је градио ју краљ Мауританије, Алжира, Туниса и Марока Јуба II. Изградња је почела 30-те године п. н. е, а завршена крајем првог века. Висока је 40 м. Унутра води тунел дужине 150 м, а висине 2.5 м до централне собе, где је био ковчег са Јубином женом Клеопатром Селеном, која је била краљица и кћер чувене Клеопатре и Марка Антонија. Гробницу су отворили Вандали и однели су ковчег са краљицом и бацили га у римску луку. Благо нису могли да пронађу и верује се да је још увек ту сакривено. (комбиновано са текстом са полеђине фотографије)
Алжир, у канцеларији, маја 1970. године.
Пут ка Хаси Месауду, мај 1970. године. Хаси Месауд (Hassi Messaoud) је најбогатији град у Алжиру, налази се 800 км јужно од града Алжира, познат по експлоатацији нафте која је ту откривена 1956. године.
Пут ка граду Хаси Месауду, мај 1970. године.
Пут ка Хаси Месауду, мај 1970. године.
Лагуат, мај 1970. године. Лагуат (Laghouat) је оаза и град који се налази на северном ободу Сахаре, око 400 км јужно од града Алжира. Зову га врата пустиње. На слици је данашњи Општински музеј, који је 1970. године био катедрала.
Пут ка Хаси Месауду, испред маузолеја-гробнице, мај 1970. године.
Пут ка Хаси Месауду, мај 1970. године
Пут ка Хаси Месауду, мај 1970. године.
Пут ка Хаси Месауду, берберски шатори, мај 1970. године.
Град Гардаја, мај 1970. године. Гардаја (Ghardaïa) је град оаза који се налази 600 км јужно од главног града Алжира, у долини реке Мзаб (Wadi Oued M’Zab) у којој поред Гардаје леже још четири града: Мелика (Melika), Бени Исгуен (Beni Isguen), Бу Нура (Bou Noura) и Ел Атеуф (El Atteuf). Ови градови чине Пентаполис и до данашњих дана сачували су готово непромењен облик. Казбу града Гардаја, која је под заштитом УНЕСКА од 1982. године, одликује јединствена архитектура од беле, ружичасте и црвене глине. На фотографији се види минарет џамије који је изграђен у облику пирамиде.
Хаси Месауд, нафтно поље у пустињи, мај 1970. године. ,,Repal’’ је француска компанија која је управљала бушотином до национализације 1970-71. године. 70-тих година је комплекс прешао потпуно у алжирске руке и до данас њиме управља алжирска национална нафтна компанија „Sonatrach“.
Хаси Месауд, петрохемијски комплекс, мај 1970. године.
Хаси Месауд, нафтно поље, мај 1970. године.
Хаси Месауд, спаљивање гаса на нафтним пољима, мај 1970. године.
Хаси Месауд, бакље од спаљивања гаса на нафтним пољима ноћу, мај 1970. године.
Хаси Месауд, обасјани бакљама са нафтних поља ноћу, мај 1970. године.
Оран, панорама луке, 1970. године. Оран је други град по величини у Алжиру после главног града Алжира. Налази се на северо-западу земље, између Тангера и Алжира, место где је Алжир најближи Шпанији. У архитектури града видљив је утицај Римљана, Византинаца, Шпанаца, Француза.
На путу за Ел Уед, 1970. године.
Ел Уед, 1970. године.Ел Уед (El Oued), што у преводу са арапског значи река, је главни град покрајине Ел Уед. Налази се 400 км источно од града Алжира, на граници са Тунисом. Већина кровова у насељу је изграђена у виду купола тако да је град познат под именом „Град хиљаду купола“. На слици је некадашња џамија коју су Французи претворили у хотел Трансатлантик.
Povodom 59. godišnjice nezavisnosti Narodne Demokratske Republike Alžir, u Beogradu, ambasador Alžira, Abdelhamid Šebšub, i izaslanik odbrane, pukovnik Salah Šeraitija, priredili su svečanost u ambasadi ove najveće afričke zemlje, u znak sećanja na dan kada su, 5. jula 1962. godine, borci Alžirske revolucije, izvojevali slobodu.
Povodom važne proslave, oficiru Narodne nacionalne armije iz Alžira, koji je na studijama u Srbiji, uručeno je vojno unapređenje.
Ovogodišnja svečanost bila je skromna, u duhu ograničenja epidemije virusa korona, te su prijemu prisustvovali samo alžirski diplomati, članovi alžirske zajednice, vojni stažisti u Srbiji, i predsednik Društva prijatelja Alžira, Marko Jelić.
Ambasador Šebšub je podsetio na značaj velikog alžirskog praznika, i podsetio na podršku koju je bivša Jugoslavija pružila borbi alžirskog naroda za slobodu, i na slavnog fotografa i kamermana Stevana Labudovića, koji je, rame uz rame, sa alžirskim borcima, ostavio istorijski trag o alžirskoj nezavisnosti.
Domaćini su priredili mnogobrojne alžirske trpezu slatke đakonije.
Povodom 25. maja, Dana Afrike, u PTT muzeju danas je održana promocija prigodnog filatelističkog izdanja „Dan Afrike” i otvorena je izložba pod nazivom „Neotkrivena Afrika”. Svečanosti su prisustvovali ambasadori i predstavnici diplomatskog kora zemalja Afrike, državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije Nemanja Starović, i predstavnici Muzeja afričke umetnosti, koji je zajedno sa udruženjem „Adligat” obezbedio stručnu saradnju u realizaciji filatelističkog izdanja i izložbe.
„Misija Pošte Srbije je da spaja ljude i povezuje kontinente i zato je za nas posebna čast da predstavimo marku posvećenu višedecenijskom prijateljstvu i zajedničkim vrednostima naroda Srbije i Afrike. Sa narodima Afrike delimo i viđenje buduće saradnje u oblasti privrede, modernih tehnologija, razvoja infrastrukture i obrazovanja, čemu će Pošta Srbije doprineti u domenu poštanskih, logističkih i informatičkih usluga”, rekao je v.d. direktora Pošte Srbije Zoran Đorđević.
Nemanja Starović, državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Srbije, poručio je da je Srbija ponosna na slavnu prošlost i zajedničke pobede. „Zbog toga smo 25. maj uvrstili u kalendar najvažnijih dana u godini i proglasili ga za Dan prijateljstva sa narodom Afrike. Miroljubivo rešavanje sporova, tolerancija, ravnopravnost, pravo na održivi razvoj, poštovanje međunarodnog i javnog prava, suvereniteta i teritorijalnog integriteta predstavljaju principe na kojima mora biti utemljen svet budućnosti kojem zajedno težimo”, istakao je Starović.
U ime diplomatskih predstavnika zemalja Afrike, obratio se doajen Grupe afričkih ambasadora, Njegova ekselencija ambasador Narodne Demokratske Republike Alžir, Abdelhamid Šebšub, koji je istakao da je marka posvećena Danu Afrike snažan simbol prijateljstva srpskog i afričkih naroda. „Ova inicijativa nas nije iznenadila, jer su nam dobro znane prijateljske veze koje gospodin Đorđević održava sa svim afričkim ambasadorima, kao i njegova uvek prisutna volja za unapređenjem saradnje. Odluka Pošte Srbije da poštansku marku posveti Danu Afrike doprineće da se ovekoveči taj poseban odnos između našeg kontinenta i vaše zemlje”, naglasio je ambasador Šebšub.
Direktor PTT muzeja Viktor Lazić, istakao je da izložba „Neotkrivena Afrika” prikazuje predmete velikog umetničkog i kulturnog značaja iz legata Slobodanke i Stanimira Jovanovića, koji su danas prvi put dostupni javnosti. „Jugoslavija i Srbija su afričkim narodima uvek pružali bratsku ruku prijateljstva, podrške i razumevanja. Zato ne čudi što nijedan predmet koji se nalazi u Muzeju afričke umetnosti ili Udruženju Adligat, nije napustio Afriku kao plen zavojevača, već kao dar afričkih prijatelja ili uz odobrenje meštana”, naglasio je Lazić.
Filatelističko izdanje „Dan Afrike” sastoji se od marke sa panafričkim motivom – skulpturom „Mapa Afrike” Nikole Kolje Milunovića. Na vinjetama su predmeti iz Muzeja afričke umetnosti koji simbolizuju Nigeriju, Angolu, Alžir, Maroko i Egipat, dok su Kenija, Tunis i Etiopija predstavljeni predmetima iz Muzeja knjige i putovanja Udruženja Adligat.
Legat afričke umetnosti Slobodanke i Stanimira Jovanovića poklonjen Muzeju knjige i putovanja Udruženja Adligat, predstavlja izuzetnu zbirku od 62 predmeta sakupljanih tokom više decenija diplomatskog rada Stanimira Jovanovića u Zambiji, Nigeriji, Gabonu, Gani, Beninu i drugim afričkim zemljama.
Izložba „Neotkrivena Afrika” otvorena je za posetioce u narednih nedelju dana.
Kako je preneo list „Danas“, od 8. marta 2021, Boris Tadić, bivši predsednik Republike Srbije, uputio je pismo predsedniku SAD, Džou Bajdenu, u kojem izražava zadovoljstvo što su SAD priznale marokanski suverentitet nad „njegovim delom Zapadne Sahare“. Pismo je upućeno na inicijativu MIP Maroka.
Tim povodom, Društvo prijatelja Alžira izražava žaljenje zbog tako nespretnog i nepotrebnog gesta gospodina Tadića, jer Maroko nikada nije imao suverenitet nad Zapadnom Saharom, niti istorijski polaže pravo na tu teritoriju.
Treba li podsećati da Ujedinjene nacije smatraju Zapadnu Saharu nesamostalnom teritorijom, na kojoj treba da se sprovede proces dekolonizacije, kako je to predviđeno međunarodnim pravom, kao i na to, da je protivpravna vojna okupacija te teritorije od strane Maroka i Mauritanije, godine 1975. u osnovi ovog sukoba. Vojska Maroka je nasilno ušla na tu teritoriju, i ostala do danas, nakon što se Španija povuka iz svoje kolonije, koju je držala skoro 100 godina. Koga zanima, detaljnije se može upoznati na Enciklopediji Britanika.
Ni Međunarodni sud u Hagu, ni Ujedinjene nacije, ni Afrička Unija nisu Maroku priznali pravo da zauzme ovu teritoriju, niti su priznali njegov suverenitet nad Zapadnom Saharom. Za razliku od Maroka, Alžir nikada nije imao ikakve pretenzije na spornu teritoriju, inače bogatu fosfatima i rudom gvožđa, i uvek se zalagao za pravo naroda Sahravi na samoopredeljenje, putem izjašnjavanja na referendumu, kako je to uostalom, i predviđeno međunarodnim pravom. Organizovanje tog referenduma Maroko nikada nije dozvolio. Čak se i Mauritanija, koja bi, zbog plemenskih veza između dva naroda, možda imala i najviše prava na Zapadnu Saharu, povukla sa te teritorije i poštuje međunarodno pravo radi očuvanja svoje nezavisnosti, koja je bila ugrožena hegemonističkom žeđi Maroka.
Ako su namera i motiv za slanje pisma predsedniku Bajdenu pravljenje paralele sa KIM, gospodina Tadića valja podsetiti da Maroko okupira najveći deo Zapadne Sahare, kršeći time međunarodno pravo, dok je Kosovo i Metohija, sastavni deo Srbije, koji joj je oduzet nakon vojne intervencije NATO i da jednostrano proglašena nezavisnost KiM ni do danas nije priznata od strane Ujedinjenih nacija.
Uosatalom, kako bi Tadić podneo poglede žena i dece naroda Sahravi, koji žive u izbegličkim kampovima, ili trpe kršenje osnovnih ljudskih prava na okupiranim teritorijima. Bivši predsednik SAD, Donald Tramp bio je na pogrešnom tragu… a i Tadić, koji je Trampove tvitove uzeo kao polazište za svoju inicijativu, trebalo bi da, kao političar, pre svega, pročita kako rezolucije Saveta bezbednosti, tako i ostale pravne akte o ovom pitanju, i tako izbegao podsmehe.
S tim u vezi, stav Alžira po pitanju Kosova temeljno je zasnovan na međunarodnom pravu i imun je na pritiske, kojima bi mogao biti izložen kako bi promenio svoj stav.
Društvu prijatelja Alžira ostaje da se nada da se ovakve inicijative neće ponavljati i da će napori naših političara biti usmereni ka odbrani međunarodnog prava a ne, ka pokušajima njegovog kršenja, pa makar ti pokušaju dolazili i od velikih sila.
Društvo prijatelja Alžira organizuje autorsku, virtuelnu izložbu fotografija „Alžir – biser Magreba“, umetničkog fotografa, Vladimira Lukača, kojom predstavlja svoje fotografske impresije ove najveće države afričkog kontinenta. Izložba je dostupna na veb sajtu Društva prijatelja Alžira www.dpalzira.com.
Usled nemogućnosti da se organizuje izložba, koja bi bila dostupna široj javnosti, zbog globalne pandemije, prouzrokovane virusom korona, organizatori predstavljaju izložbu virtuelno. Na ovoj izložbi, prikazane su 43 fotografije – impresije, sa dvonedeljnog putovanja po ovoj afričkoj zemlji, u februaru 2019. godine, kada je, u organizaciji Društva prijatelja Alžira, grupa srpskih turista proputovala Alžir, od severnih gradova (Alžir, Tipazu, Oran, Tlemsen, Konstantin, Setif, Đemilu) i Sahare (Tamanraseta i Gardaje, na jugu). Lukač je zabeležio igru sunčevih boja, kolorit predela planina i bujne vegetacije, bogatih ponuda likalnih pijaca, evropske arhitekture i rimskog nasleđa na severu, do pustinjskog života i saharske igre svetlosti na jugu. Pošto je Alžir za mnoge nepoznanica, fotograf poziva građane Srbije da otkriju Alžir i sve njegove lepote, jer za ovu zemlju, zbog mnogobrojnih atrakcija, kažu da je kontinent. – Izložba prikazuje prirodu, kulturno-istorijsko nasleđe, običaje, gastronomiju, i sve ono što je grupa putnika istraživačkog i radoznalog duha doživela, tokom putovanja po Alžiru, i, istovremeno, otkriva mnoge tajne o ovoj zemlji, s obzirom na to da je Alžir, za mnoge u našoj zemlji, nepoznanica – ističe Lukač.
Lukač je rođen u Sarajevu, a fotografijom je počeo da se bavi na fakultetu 1972. godine, angažovanjem u fakultetskom Foto klubu. U okviru svog angažovanja, postavio je više izložbi fotografija i jednu stalnu, godišnju izložbu, koja je trajala 17 godina. Tokom rada, stekao je zvanje u umetničkoj fotografiji. Od 2004. godine se ponovo bavi fotografijom, najčešće kao impresije, sa brojnih putovanja (po Egiptu; Jordanu; Izraelu; Grčkoj; Turskoj; Bugarskoj; Rumuniji; Rusiji; Mađarskoj; Italiji; Francuskoj; Iranu; Gruziji; Alžiru). Selektor fotografija izložbe je Vladimir Ilić, fotograf.
Alžir je najveća afrička i arapska zemlja, s površinom većom od dva miliona kvadratnih kilometara, od čega je četiri petine njene teritorije prekriveno Saharom. Stekao je nezavisnost 1962. godine, oslobađajući se dugog i surovog francuskog kolonijalizma. Jugoslavija je podržala borbu alžirskog naroda, a jedan od simbola te borbe je i Stevan Labudović, snimatelj „Filmskih novosti“, koga Alžirci zovu „filmsko oko“ Alžirske revolucije.
Društvo prijatelja Alžira, koje je osnovano 2002. godine, okuplja mnogobrojne prijatelje ove severnoafričke zemlje, kao i mnoge poslovne ljude i diplomate, koji su radili u ovoj zemlji Magreba, te članove alžirske zajednice u Srbiji. Društvo, svojim aktivnostima, pomaže uspostavljanju saradnje u mnogim oblastima i doprinosi jačanju i razvoju političkih i ekonomskih odnosa, saradnji između Srbije i Alžira, kao svojevrsni „most“ dveju tradicionalno prijateljskih država. Poslednjih godina, Društvo prijatelja Alžira je doprinelo organizovanju brojnih aktivnosti, koje su imale za cilj da promovišu prijateljstvo dva naroda, pre svega kroz kulturne aktivnosti, izložbe i izdavaštvo.
Povodom obeležavanja 66. godišnjice nacionalnog praznika 1. novembra, dana početka Alžirske revolucije, ambasador Alžira u Beogradu, Abdelahamid Šebšub, priredio je u ponoć, 31. oktobra, svečanu ceremoniju podizanja zastave svoje zemlje ispred ambasade Alžira u Beogradu. Ovaj simbolički čin izveli su oficiri na školovanju u Srbiji u prisustvu ambasadora Alžira, Abdelahamida Šebšuba, vojnog izaslanika, pukovnika Salaha Šeraitija, Marka Jelića, predsednika Društva prijatelja Alžira, predstavanika alžirske zajednice u Srbiji i zaposlenih u Ambasadi.
Tokom ceremonije, ambasador Alžira je podsetio na simbolično značenje ovog datuma kao i na žrtve koje je alžirski narod podneo kako bi povratio svoju slobodu i povratio svoj suverenitet i nezavisnost. Alžirski vojnici koji studiraju u Srbiji podigli su nacionalnu zastavu uz zvuke alžirske himne „Kasaman“, a zatim su prisutni minutom ćutanja odali počast borcima koji su pali za nezavisnost Alžira.
Proslava nacionalnog praznika ove godine ima poseban pečat, jer Alžirci u Alžiru, ali i u Srbiji ne proslavljaju samo svoj nacionalni dan, već izlaze i na birališta gde glasaju na referendumu za reviziju ustava, u duhu konsolidacije svojih institucija, kako bi se sprovelo njihovo neophodno prilagođavanje zahtevima koje nalažu duboke promene u alžirskom društvu.
Ambasador Šebšub izjavio je da „Alžir slavi dan revolucije i u prijateljskoj Srbiji, koja je, bezkompromisno, pružila podršku našoj brobi za oslobođenje. Zahvaljujući toj podršci, Beograd je jedna od prestonica u kojoj su ispisane i zanavek uklesane stranice alžirske istorije. Ovo je prilika da odamo priznanje i Stevanu Labudoviću i „Filmskim novostima“ na njihovom angažovanju, rame uz rame, sa alžirskim narodom“.
Nažalost, zbog globalne epidemije prouzrokovane COVID–19, Ambasada nije bila u mogućnosti da ove godine mnogobrojne prijatelje Alžira u Srbiji počasti ukusnim alžirskim kuskusom i neodoljivim alžirskim urmama.
INTERVJU ZA DNEVNI LIST „POLITIKA“ Abdelhamid Šebšub, ambasador Narodne Demokratske Republike Alžir u Srbiji
PROIZVOĐAČI GASA JURIŠAJU NA EVROPU
U našem regionu postoji više žarišta napetosti, kao što su zapadnosaharski konflikt, libijska kriza ili situacija u Maliju, koji predstavljaju pretnju stabilnosti. Alžir danas obeležava nacionalni praznik, na dan početka oslobodilačkog rata 1954. godine protiv kolonijalne uprave Francuske. Ove godine na taj dan građani Alžira izlaze na referendum na kome će se izjasniti o predlogu revizije ustava, na osnovu zahteva formulisanih tokom višemesečnih protesta 2019. godine.
Da li je Alžir na političkoj prekretnici? Verujem da je Alžir u fazi prelaska u novu etapu istorijskog procesa izgradnje svoje države, što je i nastavak nacionalnooslobodilačke borbe započete 1. novembra 1954, kada se ponovo rađala alžirska država posle duge kolonijalne noći. Od sticanja nezavisnosti Alžir je prošao kroz mnoge ekonomske i političke reforme, nametnute kako usled promena u alžirskom društvu, tako i usled zahteva međunarodnog poretka, koji je u stalnom kretanju.
Alžirska država je po sticanju nezavisnosti organizovana oko tadašnjih prioriteta, kao što su očuvanje narodnog jedinstva, nacionalni identitet, odbrana suvereniteta, stečenog uz velike žrtve, ekonomski razvoj, obrazovanje, zdravstvo, izgradnja infrastrukture... Kasnije se javila potreba za uvođenjem reformi, kao odgovor na težnje za političkim pluralizmom, slobodom izražavanja i mišljenja, slobodnim preduzetništvom.
Narodni pokret koji se rodio 22. februara 2019. deo je procesa društvenih promena. Taj pokret ima posebna obeležja, sadržana u njegovoj masovnosti, spontanosti i načinu izražavanja. On se nije javio kao izraz težnji određene društveno-profesionalne kategorije, niti pojedinačne starosne grupe, niti kao zastupnik bilo kojih ideoloških ili regionalnih ideja, već kao opštenarodni pokret i kao zahtev za sveobuhvatnom i dubokom promenom. Njegov miroljubiv karakter izazvao je divljenje čitavog sveta.
Dakle, tačno je da je reč o veoma značajnom političkom zaokretu u zemlji. Sada valja odgovoriti na legitimne zahteve koje je ovaj pokret izrazio već 22. februara i ne zaustaviti se na delimičnim reformama, što je često bio slučaj u prošlosti, već suštinski raskinuti s negativnom praksom u funkcionisanju naših institucija. Na tome vlada predano radi.
Na referendumu je i predlog da se armiji odobre operacije van državnih granica, uz dvotrećinsku saglasnost parlamenta i superviziju UN, Afričke unije i Arapske lige. Kako Alžir procenjuje vojno-političku situaciju u Magrebu i Sahelu?
Predlog revizije Ustava, koji se podnosi na izjašnjavanje na referendumu, ne odnosi se samo na tačku koju ste pomenuli, već na čitav niz amandmana, i to pre svega u oblasti ličnih i kolektivnih sloboda, jačanja demokratije u našim institucijama, razdvajanja grana vlasti, ograničavanja predsedničke funkcije na dva mandata...
Što se tiče izmene koja se odnosi na učešće alžirske vojske u operacijama van granica zemlje, reč je o otvaranju mogućnosti da naša vojska učestvuje u mirovnim operacijama pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, Afričke unije ili Arapske lige, a u skladu s principima i ciljevima Povelje UN i nacionalnim interesom.
U našem regionu postoji više žarišta napetosti, kao što su zapadnosaharski konflikt, libijska kriza ili situacija u Maliju, koji predstavljaju pretnju stabilnosti. Alžirska diplomatija je uvek igrala pozitivnu ulogu u miroljubivom rešavanju sporova i velike sile su uvek prepoznavale i pozdravljale njenu ulogu regionalnog stabilizatora. Uložili smo velike napore da približimo aktere krize u Libiji, baš kao što smo i bdeli nad sporazumom o miru i pomirenju u Maliju. Činili smo to diskretno, ne praveći od toga spektakl i bez želje da sebi pripišemo zasluge za rezultate, često postignute po cenu velikih napora, podvodeći naše delovanje u okvire napora koje ulažu UN. To je naša dužnost i ona je isključivo plod prijateljstva prema našim susedima i rešenosti da obezbedimo mir i stabilnost na našim granicama.
Rukovođeni smo tom brigom i kad je reč o zapadnoj Sahari. Nažalost, Maroko, koji, kršeći međunarodno pravo, ilegalno okupira tu teritoriju, istrajava u odbijanju da narodu zapadne Sahare omogući da uživa u svom legitimnom pravu na samoopredeljenje, u skladu s principima UN. To je pretnja miru, bezbednosti i razvoju u našem regionu. Alžir ostaje privržen sprovođenju rezolucija UN u vezi s ovim pitanjem.
Alžir raspolaže izdašnim rezervama prirodnog gasa, koji sve više postaje nasušna potreba evropskog energetskog tržišta. Koliko je Alžiru Evropska unija atraktivan kupac energenata?
Alžir, deseti najveći svetski proizvođač prirodnog gasa, jeste važan snabdevač Evrope prirodnim gasom, i to posebno zbog geografske blizine. Svedoci smo, međutim, da i drugi proizvođači jurišaju na Evropu, no mi se trudimo da obezbedimo deo tržišta za nas, s našim tradicionalnim klijentima, koji su s Alžirom izgradili odnose poverenja i stabilnosti.
Alžir i Beograd široko sarađuju još od vremena Pokreta nesvrstanih. U kojoj su fazi odnosi naše dve zemlje danas?
Odnosi Alžira i Srbije i dalje se temelje na istorijskom nasleđu posebnih prijateljskih veza i saradnje između Alžira i bivše Jugoslavije. Oni se prilagođavaju političkom i ekonomskom stanju u obe zemlje. Na ekonomskom planu, razmena je niža od mogućnosti koje postoje u obe zemlje. Zato se ambasada zalaže za uspostavljanje kontakata između privrednika, kako bi ekonomska razmena bila na visini političkih odnosa.
Za severnu obalu Mediterana, priliv migranata iz Azije i Afrike jedan je od najtegobnijih spoljnih izazova. Kakva su iskustva Alžira s fenomenom migracija?
Alžir se nalazi u posebnoj situaciji, jer se graniči sa sedam zemalja, među kojima su neke i žarišta napetosti. Migratorni tokovi iz podsaharske Afrike ka Evropi vode preko Alžira, koji je, pored toga što je zemlja tranzita, postao i zemlja prijema. Dostojanstvo migranata mora se poštovati i moraju se naći rešenja za uzroke ove pojave, a to su sukobi i siromaštvo.
Preminuo je Miloje Popović Kavaja (28.7.1936–10.10.2020), istaknuti srpski diplomata, književnik i publicista.
Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio novinar „Studenta“, „Mladosti“, „Politike“ (1966–1972), direktor Kulturno-informativnog centra Jugoslavije, u Njujorku (1974–1978), generalni direktor Sava centra (1978–1986), sekretar za inostrani turizam Savezne vlade (1986–1992) i savetnik svetske kompanije DHL. Predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Beograda (1989–1992), i savetnik Udruženja književnika Srbije, član Udruženja za kulturu umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“, u kojem se nalazi njegov legat.
Autor je zvaničnih stihova za nacionalnu melodiju Stanislava Biničkog „Marš na Drinu“, koja do 1964. nije imala reči, i koja je odobrena od porodice Binički. Poema napisana, dok je bio predsednik Omladinskog kulturno-umetničkog društva „Lola“.
Objavio je više od 40 knjiga, literarne i publicističke sadržine, između ostalog, dve knjige o Americi, knjige o Kini i Južnoj Koreji, o Beogradu, Televizijske priče o Srbiji i Beogradu, dve knjige o „Politici“, dve zbirke satiričnih priča, zbirke poezije… Najnovije: „Drugi život Nikole Tesle“ (2015), „Kako uspeti u životu“ (2016), „Memoari iz gimnazije“ (2017) i „Dardaneli – 3000 autorskih tvit aforizama (2018).
Njegovo ime se nalazi na spomen-ploči spomenika Tesli na Nijagari, za doprinos njegovom podizanju 1976. godine. Nosilac je mnogih priznanja: Orden zasluga za narod, dva Zlatni beočug Beograda dvaput, dve povelje Skupštine Beograda, povodom godišnjica oslobođenja, Vukova nagrada, Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije (2016), Povelja Gradske opštine Vračar (2017). Za doprinos Alžirskoj revoluciji, gde bio 1959, dobio je Orden narodnog heroja Alžira. Jedan je od osnovača Društva prijatelja Alžira (2002). Od 2005. do 2015. bio predsednik Društva srpsko-tuniskog prijateljstva.
Poslednjih godina bio je redovan saradnik „Politike“, u rubrici „Pogledi“. Vodio je dnevnik od 1952. godine (6000 strana). Književni pseudonom Kavaja, preuzeo je po ocu, koji je, pre Drugog svetskog rata, držao lanac knjižara „Braća Kavaja“.
U legatu u Udruženju Adligat može se videti i važan deo njegove arhive i ličnih predmeta, koje je, decenijama, dobijao na poklon, od značajnih pojedinaca, kao što su J. B. Tito, Sadam Husein, Kim Il Sung, itd. Poslednjih meseci života, radio je na pripremanju opširnih beleški na knjigama koje je decenijama dobija na poklon od uglednih i slavnih ličnosti širom sveta. Zahvaljujući njegovom angažovanju, osnovan je Legat gradonačelnika Branka Pešića, u Adligatu.
Preminuo je Miloje Popović Kavaja (28.7.1936–10.10.2020), istaknuti srpski diplomata, književnik i publicista.