Foto-svedočanstvo, kao sećanje na jugoslovensko-alžirsku saradnju i prijateljstvo u godinama posle oslobođenja Alžira prikazano je na fotografijama nastalim u periodu od 1966-1970. godine koje su pripadale Jordanu Antiću (1941-2015), koji je u ovoj zemlji boravio i radio kao inženjer geologije. Dokumentarni fotografski zapisi predstavljeni su na virtuelnoj izložbi “Sećanja, foto-svedočanstvo jugoslovensko-alžirskog prijateljstva u godinama posle oslobođenja Alžira (1966-1970)”. Postavka je organizovana povodom 67. godišnjice početka rata za nacionalno oslobođenje, koji je trajao od 1954. do 1962. godine. Izložbenu građu pripremila je Jordanova kćerka, Milena Antić, koja je, posle smrti oca, pronašla bogatu arhivu fotografija, dokumenata, ličnih predmeta, poštanskih marki, i mnogih drugih predmeta, koje je Jordan čuvao, kao drage uspomene.

Jugoslavija je bila prva evropska zemlja, koja je podržala borbu alžirskog naroda za slobodu i priznala privremenu vladu Alžira, tako da je ova prijateljska zemlja u godinama slobode pozivala mnogobrojne stručnjake iz tadašnje Jugoslavije da pomognu Alžiru u obnovi i razvoju. Jordan Antić, zaposlen kao inženjer geologije u firmi ,,Geosonda“, otišao je u Alžir 1966. godine, i u ovoj afričkoj zemlji proveo je najlepše godine svog radnog veka. Voleo je fotografiju i vrlo brzo, nakon dolaska u Alžir, kupio je fotoaparat, kojim je zabeležio različite impresije i crtice iz svoje svakodnevice - radove na gradilištima i bušotinama u pustinji, istraživanja, koja su vršena tokom tih godina, kao i gradove, događaje i ljude, kojima je bio oduševljen i o kojima je s ljubavlju pričao do kraja života. Tako su nastale i fotografije gradova i predela širom Alžira - Bensekrana, Šlefa, Faid Ahmeda, Marhuma, Maskare, Bu Hanifije, Kabilije, Konstantina, Skikde, Tipaze, Bu Saade, Hasi Mesauda, Orana, kao i alžirske prestonice grada Alžira - botaničke bašte El Hama, alžirske kazbe, centra grada, trga sa spomenikom emira Abdelkadera.

Izložba je obogaćena i fotografijama koje su nastale tokom posete predsednika Josipa Broza Tita koji je sa suprugom Jovankom boravio u Alžiru od 5. do 9. novembra 1969. godine. Jedna u nizu zanimljivih fotografija je i veliki sneg koji je u decembru 1967. godine iznenada pao, i na putu od grada Maskare do Sidi bel Abesa polomio masline. To je za ovu afričku zemlju bila posebna atrakcija.

Kroz ovu izložbu Društvo prijatelja Alžira oživljava sećanje na Jordana Antića koji je zavoleo Alžir, njegove lepote i jedinstvenosti, sa posebnim osvrtom na jugoslovensko-alžirsku privrednu saradnju koja i danas ima potencijal. Izložba pokazuje veličinu i značaj jugoslovensko-alžirskog prijateljstva, saradnje i pečata koji su jugoslovenski graditelji dali za razvoj posleratnog Alžira.

KLIKOM NA FOTOGRAFIJU ISPOD POKRENITE VIRTUELNU IZLOŽBU

На путу за град Алжир, октобар 1966. године.

Ветрењача помоћу које се пумпа вода из бунара велике дубине (до 60 м), у околини Мархума (Marhoum), града који се налази 110 км југоисточно од града Сиди бел Абеса (Sidi Bel Abbès). Често се срећу овакве ветрењаче на ободу пустиње. Стотине мештана са својим машинама за воду и магарцима носе овај драгоцени товар километрима далеко. 1967. године. (текст са полеђине фотографије)

Ел Аснам, данас Шлеф, испред Судске палате, септембар 1967. године. До 1962. године град Ел Аснам звао се Орлеансвил (фр. Orleansville), а од 1981. се зове Шлеф (фр. Chlef) - по реци Челиф најдужој у Алжиру - 733 км, када је промењен назив града због повезаности имена Ел Аснам са катастрофама које су град задесиле у прошлости - до 1981. године Ел Аснам је преживео два јака земљотреса (1954. и 1980. године када је 80% града уништено). Након земљотреса град је на предлог становника променио име, потпуно је обновљен тако да има врло мало зграда из прошлих времена.

Ел Аснам, данас Шлеф, хотел ,,Будоен’’ (фр. Baudoin), у соби, септембар 1967. године.

Језгро из бушотине неке француске фирме од пре петнаестак година (прим. аут. изложбе око 1950. године), на тридесетак км од града Орлеансвила - Ел Аснама (данас Шлеф) према Орану, на неколико километара испред града Инкермана (данас Уед Риу (Oued Rhiou)- градић који се за време француске колонизације звао Инкерман, познат је по економском развоју у периоду 70-их година у Алжиру), са леве стране поред пута. Бушено је у кречњаку, а пречник језгра је 1,2 м. Мај 1967. године. (текст са полеђине фотографије)

Мархум, радилиште Faïd Ahmed, на вратима бараке, новембар 1967. године.

Мархум, код бунара Faïd Ahmed, новембар 1967. године.

Мархум, радилиште Faïd Ahmed, новембар 1967. године.

Маскара, изненадни велики снег, децембар 1967. године.Град Маскара се налази у унутрашњости Алжира, 60 км од обале Средоземног мора.

Пут од Маскаре ка граду Сиди бел Абес, децембар 1967. године. Изненадно невреме поломило је маслине на путу за Сиди бел Абес.

Бу Ханифија, испред бање - терме (фр. les Thermes), јануар 1968. године. Бу Ханифија (Bou Hanifia) је село које се налази у покрајини Маскара. Богато је термо-минералним изворима (бања), а ту се налазе и рушевине из доба Римског царства. На 4 км од села 1930. године изграђена је на реци Хамам (Oued el Hammam) брана Бу Ханифија.

Складиште сирове плуте у Кабилији, јануар 1968. године. Кабилија је део Алжира на обали Средоземног мора у ком живе Бербери, аутохтона етничка заједница која живи у Северној Африци и говори берберски језик. Махом живе на подручју Марока и Алжира, али се мање заједнице могу наћи до Египта на истоку, као и до Буркине Фасо на југу.

Константин, мост Сиди Рашед (Sidi Rached), фебруар 1968. године. Константин је трећи град по величини у Алжиру, главни град источног дела Алжира. Због специфичности терена у архитектури издвајају се мостови и пасареле.

Константин - ланчани мост пасарела Сиди Мсид (Sidi-M'Cid), фебруар 1968. године.

Брана Ла Шефија (фр. La Chefia), март 1968. године. Брана Ла Шефија налази се на истоку Алжира, на реци Бу Намуса (Oued Bou Namoussa), у близини границе са Тунисом, почела је да се гради 1965. године.

Алжир, панорама града, март 1968. године.

Град Алжир, Ботаничка башта Eл Хама, март 1968. године. Ботанички врт Ел Хама ,,El Hamma’’ (фр. le Jardin d’Essai du Hamma) добио је име по некадашњем називу кварта у ком се налази. Основан је 1832. године, један је од најважнијих ботаничких вртова у свету, простире се на површини од 58 хектара, од чега је 38 хектара ботаничка башта, 20 хектара арборето - зона са дрвећем.

Зграда у aлжирској казби, март 1968. године. Казба је стари део (традиционална четврт) града Алжира. Карактеришу је лавиринти уских, кривудавих уличица у којима се лако може изгубити правац кретања. У казби се, поред традиционалних кућа у којима живи око 50 хиљада људи, налазе и остаци тврђаве, османских палата, јавних купатила, џамија и др. Алжирска казба утицала је на план изградње многих градова западног дела Медитерана и суб-Сахарске Африке и налази се под заштитом УНЕСКА од 1992. године.

Гасту, 21. мај 1968. године, 27. рођендан. Гасту је место у провинцији Скикда, данашњи назив је Bekkouche Lakhdar.

Гуелма, мај 1968. године. Гуелма је античко римско позориште (фр. „Le théâtre romain de Guelma“) које је изграђено почетком трећег века.

Бушење бунара, негде у Алжиру, 1968. године.

Плажа Club de Pins, 25 км западно од града Алжира, август 1968. године.

Базен са морском водом у општини Баб ел Уед (Bab El Oued). Налази се поред хотела ,,El Kettani’’ у граду Алжиру, август 1968. године.

Базен са морском водом у општини Баб ел Уед (Bab El Oued). Налази се поред хотела ,,El Kettani’’ у граду Алжиру, август 1968. године.

Скикда - град-лука у северно-источном Алжиру, фебруар 1969. године.

На радилишту у Скикди, јул 1969. године.

На радилишту у Скикди, јул 1969. године.

Радилиште, негде у Алжиру; види се натпис фирме за коју је Јордан Антић радио - ,,Геосонда’’, 1969. године.

Посета председника Јосипа Броза Тита и Јованке Броз Алжиру на позив председника Савета револуције и председника Савета министара Хуари Бумедијена, од 5. до 9. новембра 1969. године; дочек на аеродрому града Алжира „Dar el Beida'' (данашњи назив аеродрома је „l'Aéroport international d'Alger-Houari-Boumédiène'').

Улице града Алжира приликом посете Тита и Јованке Броз Алжиру - трг емира Абделкадера, новембар 1969. године. На тргу емира Абделкадера налази се споменик емира Абделкадера, војног и верског лидера Алжираца и вође отпора против француске доминације у 19. веку. На тргу се налази и Milk bar, место чувено по једном од првих бомбашких напада који се десио 30. септембра 1956. године; овај бомбашки напад је била једна од првих акција изведена од стране ФЛН-а (Народноослободилачки фронт) у герилском рату под називом „Битка за Алжир“ који се као кампања одвијао 1956. и 1957. године, током Алжирског рата за независност од француске колонијалне власти (од 1954. до 1962. године).

Тито и Јованка Броз у посети Алжиру; сусрет са Југословенима у Народној палати (фр. Palais du Peuple), новембар 1969. године.

Тито и Јованка Броз у посети Алжиру, Јованка Броз са Југословенкама и децом у Народној палати, новембар 1969. године.

Тито и Јованка Броз у посети Алжиру, Тито у Народној палати, новембар 1969. године.

Константин, мост Ел-Кантара (El-Kantara), јул 1969. године.

Скикда, поглед на Градску кућу, јул 1969. године.

Бу-Саада, март 1969. године. Град Бу-Саада (Bou-Saâda) налази се 241км југоисточно од Алжира, познат је под називом „Град среће“ или „Врата пустиње“. Бу-Саада је старо трговачко средиште за номаде и путнике-трговце.

Бу-Саада, стари део града (арап. ксар - утврђено село), март 1969. године.

“Гроб хришћанке”, на путу за Типазу , 25. јануар 1970. године. Споменик који погрешно називају “Гроб хришћанке” (фр. Tombeau de Chrétienne) - назив потиче од орнамената у облику крста на каменим вратима, или Римљанкин гроб како га Арапи зову, је древна археолошка загонетка. Налази се на путу за Типазу, на око 50 км западно од града Алжира. Верује се да ју је градио ју краљ Мауританије, Алжира, Туниса и Марока Јуба II. Изградња је почела 30-те године п. н. е, а завршена крајем првог века. Висока је 40 м. Унутра води тунел дужине 150 м, а висине 2.5 м до централне собе, где је био ковчег са Јубином женом Клеопатром Селеном, која је била краљица и кћер чувене Клеопатре и Марка Антонија. Гробницу су отворили Вандали и однели су ковчег са краљицом и бацили га у римску луку. Благо нису могли да пронађу и верује се да је још увек ту сакривено. (комбиновано са текстом са полеђине фотографије)

Алжир, у канцеларији, маја 1970. године.

Пут ка Хаси Месауду, мај 1970. године. Хаси Месауд (Hassi Messaoud) је најбогатији град у Алжиру, налази се 800 км јужно од града Алжира, познат по експлоатацији нафте која је ту откривена 1956. године.

Пут ка граду Хаси Месауду, мај 1970. године.

Пут ка Хаси Месауду, мај 1970. године.

Лагуат, мај 1970. године. Лагуат (Laghouat) је оаза и град који се налази на северном ободу Сахаре, око 400 км јужно од града Алжира. Зову га врата пустиње. На слици је данашњи Општински музеј, који је 1970. године био катедрала.

Пут ка Хаси Месауду, испред маузолеја-гробнице, мај 1970. године.

Пут ка Хаси Месауду, мај 1970. године

Пут ка Хаси Месауду, мај 1970. године.

Пут ка Хаси Месауду, берберски шатори, мај 1970. године.

Град Гардаја, мај 1970. године. Гардаја (Ghardaïa) је град оаза који се налази 600 км јужно од главног града Алжира, у долини реке Мзаб (Wadi Oued M’Zab) у којој поред Гардаје леже још четири града: Мелика (Melika), Бени Исгуен (Beni Isguen), Бу Нура (Bou Noura) и Ел Атеуф (El Atteuf). Ови градови чине Пентаполис и до данашњих дана сачували су готово непромењен облик. Казбу града Гардаја, која је под заштитом УНЕСКА од 1982. године, одликује јединствена архитектура од беле, ружичасте и црвене глине. На фотографији се види минарет џамије који је изграђен у облику пирамиде.

Хаси Месауд, нафтно поље у пустињи, мај 1970. године. ,,Repal’’ је француска компанија која је управљала бушотином до национализације 1970-71. године. 70-тих година је комплекс прешао потпуно у алжирске руке и до данас њиме управља алжирска национална нафтна компанија „Sonatrach“.

Хаси Месауд, петрохемијски комплекс, мај 1970. године.

Хаси Месауд, нафтно поље, мај 1970. године.

Хаси Месауд, спаљивање гаса на нафтним пољима, мај 1970. године.

Хаси Месауд, бакље од спаљивања гаса на нафтним пољима ноћу, мај 1970. године.

Хаси Месауд, обасјани бакљама са нафтних поља ноћу, мај 1970. године.

Оран, панорама луке, 1970. године. Оран је други град по величини у Алжиру после главног града Алжира. Налази се на северо-западу земље, између Тангера и Алжира, место где је Алжир најближи Шпанији. У архитектури града видљив је утицај Римљана, Византинаца, Шпанаца, Француза.

На путу за Ел Уед, 1970. године.

Ел Уед, 1970. године.Ел Уед (El Oued), што у преводу са арапског значи река, је главни град покрајине Ел Уед. Налази се 400 км источно од града Алжира, на граници са Тунисом. Већина кровова у насељу је изграђена у виду купола тако да је град познат под именом „Град хиљаду купола“. На слици је некадашња џамија коју су Французи претворили у хотел Трансатлантик.