Visoko uzdginuta stena bila je savršena za francuskog generala: odatle se vidi prostranstvo Alžira kao na dlanu, odatle se zločini lakše sprovode. Dojadilo je čak i steni da gleda nejač kako kune zlobnike, kako strada od ruke moćnika, osionih osvajača. Odvalila se od brega, skotrljala nizbrdo. Pala je pravo na glavu generalu! Ubi ga na mestu!

„Podigao se i kamen protiv nepravde!“ šaputalo se s kraja na kraj Alžira. „A zar nećemo mi, ljudi?!“
O, kakve nenadane opasnosti za osvajače!

Okovaše stenu u teške okove, staviše na nju gvozdene lance! Iznesoše je na trg, da svi vide da su osvajači i od prirode jači, da i nju mogu da kazne i pokore!

Priča je suviše nestvarna, da ne bi bila istinita. Кada su izborili nezavisnost, oslobodioci su skinuli okove čak i alžirskom kamenu! Nema većeg simbola kolonijalnog terora, ali i borbe u kojoj se sa ljudima čak i priroda digla protiv nepravde. Mučenički kamen je sa najvećom pažnjom prenet u prestonicu države, u središte Muzeja mučenika.

Pravednu borbu alžirskog naroda podržala je, pored prirode, i – Jugoslavija. Bila je to jedna od najčasnijih odluka Josipa Broza, kojom je mnogo toga stavio na kocku, a pre svega odnose sa Francuskom i njenim saveznicima. Alžirski pokret otpora tad je od Jugoslavije dobijao naoružanje i svaku drugu vrstu pomoći. Tad stvorene istorijske veze najbolji su zalog svake saradnje naših država u budućnosti. Jer tu tradiciju prijateljstva jedino je svom dušom nastavila Srbija.

Кao nastavak tog prijateljstva, kao ljubitelja istorije i poštovaoca Alžirske revolucije, u Alžiru me je dočekao lično ministar za boračka pitanja gospodin Laid Regiba, na inicijativu ambasadora Alžira u Srbiji Nj. E. Fataha Marhaza.

Ministar Regiba je pozvao da mom dolasku prisustvuju sa jedne strane ratni veterani, predsednici boračkih organizacija i heroji, sa druge – predstavnici institucija, a u čelu mediji da sve to ovekoveče.

„Dobar dan. Šta ima novo? Nema ništa?!“, rekao mi je na čistom srpskom gospodin Nuredin Džudija, predsednik udruženja boraca, veteran i legende alžirske diplomatije.
„Dolazio sam u Beograd i išao na Brione kod Tita. O, kako su to lepa vremena bila! A kada sam postao ambasador u Tanzaniji, srpski kolega mi je bio prijatelj i savetnik...“

Drugi veteran mi reče: „Ja sam bio teško ranjen tokom rata. Lečio me je srpski doktor“.

„Alžir to je sad tvoja druga otadžbina“, ponoviše uglas dva-tri puta.
A onda se ministar uskomeša.
„Ne, nije druga. Ovo je podjednako tvoja zemlja kao i Srbija!“, reče i uruči mi sliku na umetnički urađenim pločicama, tradicionalno delo alžirske umetnosti, koje će se naći na stalnoj postavci Muzeja knjige i putovanja.

Tad mi je prišao ratni veteran slabijeg vida kojeg je lično ministar pod rukom doveo na sastanak. Zajedno sa ministrom i predsednikom boračke organizacije oko vrata mi staviše medalju.

Ta dirljiva pažnja zapravo je priznanje svemu što smo mi kao narod i država učinili za njih u najtežim trenucima. Alžirci umeju da dočekaju prijatelje i da učine da im duše zatrepere.

Ministar me je onda lično poveo u biblioteku pune dragocenih izdanja. Na policama su pažljivo bila otvorena izdanja alžirske ratne štampe o našoj zemlji.

Sledeće godine će u Beogradu biti obeležena sedamdeseta godišnjica početka revolucije i oružanog ustanka protiv francuskog kolonijalizma. To će, u saradnju sa ambasadom, organizovati Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat, Društvo prijatelja Alžira na čelu sa Markom Jelićem i Arhiv Vojvodine koji vodi Nebojša Кuzmanović. Objavićemo knjigu “Alžirska revolucija u istorijskoj štampi Srbije”, koja će zatim biti prevedena na arapski jezik i predstavljena u Alžiru. Planiramo niz aktivnosti: predavanja, konferencija, izložbi i otvaranje posebnog kutka posvećenog alžirskoj antikolonijalnoj borbi u Adligatovom Muzeju knjige i putovanja.

Čak milion i petsto hiljada ljudi izgubilo je živote u jednoj od najstrašnijih oslobodilačkih borbi protiv kolonizatora. Tome je posvećen „Muzej mučenika“, institucija u čijem središtu je sveti kamen, a iznad koje se nalazi spomenik koji je sad simbol cele zemlje. Tamo sam nastavio svoju posetu, u pratnji direktorke. U veličanstvenom holu dozvolili su mi da priđem kamenu mučeniku – čast rezervisana samo za najviše delegacije.

Alžirski narod slobodu je platio krvlju. U toj borbi, mi smo im bili prijatelji i to smo ostali do današnjih dana. Jedva sam čekao da dođem da osetim to prijateljstvo, da pokušam da mu lično doprinesem. Nisam očekivao da ću u najvećoj afričkoj državi bogate prirode, izuzetnih istorijskih spomenika, časnih i gostoprimljivih ljudi, umesto prijatelja zateći – braću.

Viktor Lazić