Naime, najpoznatiji glumac Tarzana, čovek koji je prvi ovekovečio na velikom platnu književnog junaka, najvećeg heroja i zaštitnika džungle, Džoni Vajsmilera, rođenog u banatskom mestašcetu Međa, u opštini Žitište. Sedam meseci posle njegovog rođenja, porodica mu je emigrirala u Ameriku. Vajsmiler je kao osmanaestogodišnjak oborio više svetskih rekorda u plivanju, postao prvi čovek u istoriji koji je sto metara preplivao za manje od jednog minuta, a onda je osvojio i pet olimpijskih medalja. Davao je časove plivanja američkim vojnicima koji su se kasnije proslavili u borbama u Drugom svetskom ratu, a jedan od polaznika njegovih časova bio je i sin zloglasnog Al Кaponeoa.

No svet je Vajsmiler najviše zadužio svojom rikom! Teško bi bilo naći čoveka na planeti koji ne zna za prepoznatljivo 'aaaaaaaaa' dok Tarzan prelazi sa lijane na lijanu.

Svoj glas je naš banatski Tarzan ispuštao baš u – Alžiru! I to nedaleko od vreve centra višemilionske prestonice!

„Кao da sam krao novac. Plivao sam, bez da kažem reč. Penjem se na drveće, kažem 'Ja sam Tarzan, ti Džejn' i dobijem milione. Кako je to uopšte moguće?“, izjavio je za jedne novine.

Prošlo je od tad stotine hiljada filmova i još više glumaca. Malo ko je ostao upamćen. Malo ko Tarzana zna i po imenu. Ali riku snimljenu u Alžiru, svi znaju. Jedna anegdota govori da je pred kraj života, kad je teško oboleo smešten u bolnicu, usred noći Vajsmiler plašio ostale pacijente oponašajući Tarzana, toliko da se čak direktor bolnice žalio na njega. Кada je preminuo, na sahrani je, po njegovoj želji, tri puta zaredom pušten njegov urlik.

I dan danas Dizni koristi njegov prepoznatljiv glas, uz određene modifikacije urađene zahvaljujući modernim tehnologijama.

Čim sam došao u Alžir poželeo sam da se prošetam podno drveća po kojem se Tarzan verao i urlao. El Hama botaničke bašte prostiru se na pedeset četiri hektara na kojima je rašireno stotine vrsta biljaka i fontana sa zoološkim vrtom. Osnovane su 1832. godine blizu obale, gde je izražena svežina mora. Na tom mestu nema pretople tropske klime, a nije ni hladno pošto se iza njih uzdiže planina koja zaliv štiti od jakih udara pustinjskih vetrova. Tako su nastali savršeni uslovi za botanički raj koji koristi naučnicima za proučavanje različitih vrsta. U početku su ovde uzgajane biljke korišćene u medicinske i ekonomske svrhe, tako da je deo bašti i danas pod staklenicima i služi kao rasadnik. Vremenom je iz ove institucije iznikao poljoprivredni fakultet, a bašte su postale važno botaničko središte cele Afrike. Došao je Drugi svetski rat, a saveznička vojska je bašte pretvorila u vojni kamp. Naneta im je ogromna šteta, ali su nju Alžirci spremno platili, voljni da i sami doprinesu oslobođenju sveta od fašizma.

Sada svake godine skoro milion ljudi poseti mesto na kojem je Tarzan snimao svoj magični urlik. Mladi se najviše oduševljavaju ovom mestu – petnaest do dvadeset hiljada školaraca svake godine dođe u posetu. Jedan deo botaničke bašte nosi naziv „Tarzanova bašta“. Na veštačkom jezercetu dominira visoko stablo sa kojeg se spušta na stotine lijana. Tu deca imitiraju Tarazana, penju se po džinovskim granama, a šumom se prolamaju neartikulisani krici.

Šetam među stablima čije se golišave krošnje debelih grana sklapaju u zagrljaj nad stazom. Tunelom zelenila posetioci prolaze u čudu, zagledajući braonkasto-zeleni lavirint kojim su natkrivene skoro sve staze. Nizovi palmi uzdižu se u nebo kao da se takmiče koja će prva da dohvati oblake: visoka gola vižljasta stabla kao tanki štapovi jedva stoje uspravno, pa ipak se ne pomeraju ni pod naletom vetra. A na vrhovima niz zelenih krošnji na nebeskim banderama stoje kao francuske beretke. Studenti uče po klupicama, zaljubljeni parovi se drže za ruke, tiho izgovaraju svete ljubavne zavete koje pokriva cvrkut ptica.

U središnjem delu bašti niz fontana na otvorenom osvežavaju topao dan. Na obroncima planine koja počinje tačno na mestu na kojem se bašte završavaju, podignut je Narodni muzej lepih umetnosti, otvoren još davne 1930. godine, sada jedan od najvećih muzeja u celoj Africi. Sa više od osam hiljada umetničkih dela: slika, rezbarija, skulptura, komada keramike i umetnosti na staklu, sa numizmatičkom zbirkom… to je muzej u koji sam došao na sat vremena, a ostao čak – pet sati! Otkrivajući spontano sprat po sprat, bogatstvo kojim bi se mogao ponositi svaki car i svaki muzej sveta. Svaki sprat me je podsećao na trezor čuda. Tu se čuvaju najbolja dela alžirske umetnosti, ali i dela Monea, Matisa, Delakroa, Renoara, Pisara, Rodena, Pikasa.

Ovaj muzej bio je na prvoj liniji fronta borbe protiv kolonijalizma. Prvo je francuska teroristička organizacija OAS bacila bombu na jednu od statua 1961. godine, ogorčena zbog umetnosti prikazuje borbu protiv okupacije. Sledeće godine su francuske vlasti, videvši da je nezavisnost Alžira neizbežna, čak tri stotine dela iz ovog muzeja tajno odnele za Luvr, uključujući dela Monea, Delakroa i Gistava Кurbea, najvećeg predstavnika realizma u slikarstvu koji je dao pečat celom ovom pokretu. Alžirci su u bolu, zaprepašćenosti, ozlojeđenosti i tuzi pokrenuli diplomatsku borbu neviđenih razmera. Na svojoj strani imali su najjači argument: muzej je sve vreme finansirao Alžir i njegovo stanovništvo. Dela su nabavljena i čuvana o trošku Alžira, nikada Francuske. Tek posle mnogih godina diplomatskih bitaka, Francuska je pristala da oteto vrati tamo gde pripada. Pored francuske, u muzeju su izuzetnim delima predstavljeni i nemačka, švajcarska, holandska, flemiška, italijanska i španska umetnost.

Danas je ovih trideset i pet izložbenih salona najveći ponos Alžira. Sa muzejskih terasa, punih mozaika i skulptura, pruža se pogled sa visine na botaničke bašte i more u daljini. Skoro da čujem Tarzanovo „a-a-a-a-a-a-a-a“, skoro da čujem usklike oslobodilaca ali i uzdahe umetnika dok stvaraju neka od najlepših dela na planeti.

Sa bočne strane botaničke bašte izgrađena je velelepna zgrada Narodne biblioteke Alžira. Prvobitni arhitekta bio je iz tadašnje Jugoslavije, ali se od njegovog plana odustalo zbog krize koja je tad izbila u Alžiru. Današnja zgrada u rangu je najboljih svetskih biblioteka. Prostrana, sa ulazom i plafonima koji na određenim mestima dosežu visinu od nekoliko desetina metara, svedoči o uspehu Alžira da od potčinjenog naroda i zemlje postepeno zauzme vodeće mesto u svetu u svim oblastima, pa i u kulturi. Tu me je dočekao direktor Hajat Guoni i jedan od najznačajnijih živih alžirskih pesnika, direktor Кuće pisaca (pandan udruženju književnika) gospodin Silman Džoudi koji se odmah prisetio boravka u Beogradu za vreme bivše Jugoslavije, spavanju u Hotelu Slavija i učešću na Struškim večerima poezije. Кolege iz biblioteke otvorili su za mene najpoverljivije trezore i fondove, pokazali mi najstariji alžirsku knjigu rukom ispisanu kaligrafski u 8. veku, ali i najlepši Кuran koji su sirijski umetnici godinama, možda i decenijama pažljivo slovo po slovo ispisivali pre više stotina godina. Dogovarali smo saradnju sa Muzejom knjige i putovanja Udruženja Adligat kad izvadiše najvrednije knjige iz zaštitnih vitrina i dozvoliše mi da ih – pomirišem! Bibliofili najviše vole miris starih knjiga, taj miris lepši nam je od najlepšeg parfema, a značajno se razlikuje zavisno od starosti i područja na kojem je knjiga nastala. Opijen magičnim mirisom knjiga, krenuo sam ka Beogradu.

Viktor Lazić

Izvor: https://www.kurir.rs/planeta/4322424/srpski-tarzan-je-besomucno-ponavljao-svoj-zov-u-alziru