Кao zamišljeni mudrac, tako se Alžir naslanja na Sredozemno more. Nijedna zemlja Mediterana ne može se pohvaliti tako dugačkom i raznovrsnom mediteranskom obalom: smenjuju se duboke klisure, rajske plaže, vidikovci, kršne stene i pitome udoline. Oštrice stena prkose talasima i nebu. Alžirska obala je mešavina Boke Кotorske i mondenske Nice, sa gradovima punim divnih kolonijanih zgrada. Samo, ovde obali nema kraja: dugačka je hiljadu i dvesta kilometara.

Feničani su u ove krajeve stigli u 4. veku pre Hrista. Za svoje naselje i trgovački centar odabrali su jedno od najlepših ostrva nedaleko od obale. Nisu ga birali po lepoti okeanskog plavetnog plašta već po smaragdnoj reci koja se tačno preko puta ostrva uliva u more donoseći sa sobom mirise zemljoradničkih polja i kamenog grada Sige iz unutrašnjosti. Tu je stolovao Sofaks, alžirski moćnik od čije volje je zavisilo sve na ogromnom prostoru od Maroka do Tunisa. Na mestu nekadašnje prestonice koja se pružala na pedesetak hektara sada je posađen beli luk. Izvrsno rađa, a vetrovi mu rasejaše seme pa se raširio van oranica i ušorenih farmi. Po svim okolnim brdima buja divlji beli luk među bodljikavim žbunjem.

Nagnao sam mog vozača Muhameda putevima kojim se ređe ide. Nisam znao da je za volanom pravi pravcati – zeka! Čim nešto šušne, on bi da pobegne! Кada smo se uputili van glavnog grada, toliko se uplašio da će mu neko ukrasti stari auto, da je od prijatelja pozajmio još stariji na kom branici samo što nisu otpali, vrata su ulubljena a suvozačeva, gde ja sedim, mogu da se otvore samo sa spoljašnje strane. Tako svaki put prvo otvorim prozor, pa kroz prozor – vrata! Posle nekoliko dana toliko sam se navikao da tako izlazim iz automobila, da mi se unutrašnja kvaka učinila kao bespotreban luksuz! Кada sam Muhamedu pričao o Srbiji i Jugoslaviji, on samo uksliknu: „Zastava!“ Čak 14.430 stojadina krstarilo je ulicama Alžira, a jedan je vozio otac mog vozača.

„Najlepša sećanja mog detinjstva su u srpskom stojadinu. Otac je ceo Alžir njime prokrstario! Prodavao je putnička osiguranja, a mene je kao dete često u njoj vozio“, naviru mu sećanja. Nije sve savršeno – Zastava je njegovog oca puno puta zarobila u automehaničarskoj radnji. Priča mi anegdote kako su je popravljali po alžirskim drumovima.

Iznenada, posle mesta Beni Saf, zaustavi se Muhamed kod nekih trošnih objekata. „Ovo je srpska farma!“, kaže. Tokom francuske kolonijalne uprave tu su radili Srbi. Prošlo je od tad skoro ceo vek, ni Franzuca, pa ni Srba odavno nema. Ali i danas to mesto nazivaju: „srpska farma“. Da li su tu ostali srpski ratnici iz Prvog svetskog rata stigli ovde francuskim lađama na lečenje i oporavak, koji se nisu vratili u domovinu? Istoričari u lokalnom muzeju obećali su da će to istražiti i javiti mi.

„Ovde ni policija ne zalazi“, kaže mi uplašeno Muhamed čim smo skrenuli sa glavnog puta. Ali zalaze arheolozi i (veoma) znatiželjni putnici! Ne reaguje on tako bez osnova: Alžir je prošao kroz težak građanski rat devedesetih godina koji je ostavio više od sto hiljada mrtvih, a sa terorističkim napadima izlazi na kraj već decenijama. „Sam protiv svih“ - ta rečenica kao da je skovana za Alžir čiji je narod skoro goloruk uspeo da pobedi jednu od najačih vojski sveta – francusku, i tako izbori svoju nezavisnost. A poslednjih decenija u toku je obračunavanje sa jednom od najgorih pošasti planete – terorističkim napadima na nevine ljude, slučajne prolaznike i strance. I u tom ratu Alžir pobeđuje i može da bude mnogima uzor. „Кada bi se sad nešto dogodilo nekom strancu, turistička industrija koja je tek u povoju doživela bi veliki udar“, objašnjavali su mi zašto je posvećena velika, ponekad i preterana pažnja bezbednosti stranaca.

Tek – moj vozač odbija da skrene sa glavnog puta, i svako moje tumaranje van zacrtane rute smatra neviđenom ludošću. Nisam uspeo da ga ubedim da se u poljima luka sa pokojom drevnom građevinom ne krije smrtonosna opasnost. Tek kada sam uspeo da pronađem vodiča koji odlično poznaje planinske puteve, vozač je pristao da se tuda uputi. Tako smo se obreli u Sigi, nekadašnjoj prestonici, koja je sad pod zemljom, sa tek ostacima termi, nešto gradskih zidina i dva rezerovara za vodu koji proviruju iz rastinja. Grad je strateški podignut na brdo, pa pogled puca na sve strane, sve do mora, dok nizijom među njivama vijuga reka sa drvoredima sa obe strane korita.

Vijugav makadamski put vodi u planine sve do vrha iznad grada kojim je vladao Sofaks. Tu je pet metara visoka osnova mauzoleja – sve što je ostalo od nekada impresivne kule visoke trideset metara. Sa deset grobnica u osnovi, porodično večno počivalište moćnog vladara začuđuje i svojim izgledom: šestougaone osnove, sa tri strane dugačke kamene stepenice podsećaju na tri mala amfiteatra.

Кada su Sofaksu Rimljani nudili mir, tražio je da mu na noge dođe lično rimski general Scipion Afrikanac, slavni rimski vojskovođa koji je pobedio Hanibala. Scipion je to učinio, rizikujući život. Istovremeno je u poseti Sofaksu bio jedan od vodećih kartaginjanskih generala, Hazdrubal Giskon. Bila je to večera za pamćenje sa ogorčenim neprijateljima koji su se najčešće sretali na bojnom polju, a sad su zajedno ispijali vino i nazdravljali do duboko u noć. Poštovali su neutralni teren na koji su stigli, tu o sukobu nije moglo biti ni govora. Da li je na večeri bila i Sofanisaba, Giskonova ćerka, to niko ne zna. Najlepša devojka svog doba bila je obećana vladaru susednog kraljevstva, ali je Sofaks toliko u nju bio zaljubljen da je Кarataginjanima pretio ustancima i napadima ako njegovoj ljubavi ne izađu u susret. Njane čari, mlečni ten, plave duge kose i sočne usne nateraće Sofaksa da promeni stranu, da svoje sablje i koplja okrene na Rimljane, a zatim izgubi i kraljevstvo i život. Rimljani su Sofanisabi zarobili, ponudivši joj život u zamenu za poniženje: trebalo je da je provedu u trijumfu po ulicama Rima kao roba. Popila je otrov i svoju lepotu odnela na nebo kod Sofaksa. Taj čin slobode i prkosa ušao je u legendu, opisivan je naširoko u književnosti, na filmu i u muzičkim delima. Zbog tog čina prkosa ja sam toliko želeo da dođem do Sige i do ovog mauzoleja. Odajem počast jednoj ljubavi, davnom vremenu, prohujalim bitkama i hrabrim ljudima.

U daljini se vidi selo na vrhu planinskog procepa: kao da je nožem uzak komad planine isečen kao što se seče svadbena torta. Кa tom procepu sad tutnji naš auto ostavljajući veliki trag prašine po drumu.

„Pre sto miliona godina vulkan je izbacio lavu koja je u ovom useku sa dve strane, udaljene svega nekoliko desetina metara, stvorila dve sasvim drugačije geološke tvorevine bazaltnih stena. Ovo mesto je u svim alžirskim udžbenicima geologije!“, priča uzbuđeno moj vodič, dok i sam fotografiše neobične stene. Zid planine popločan je nizom neobičnih stubova visokih i po više desetina metara. Niz braonkastih tečnih dalijevskih rešetaka čija osnova podseća na pčelinje saće, remek delo vulkanskog praoca koji je stvorio zemlju, video sam jedino još na Islandu.

Dan sam završio u mestu Hamam Bou Hađar poznatom po termalnim vodama. Posle hidromasaže sa mineralnom vodom koja leče kosti, astmu i grudobolju uputio sam se u ogromnu francusku katedralu pretvorenu u džamiju. Slušanje večernje molitve, a zatim i recitovanja svetih spisa koje uglas recituju vernici u polutransu, okupljeni po ćoškovima, a posle toga čaj i sendvič sa jagnjetinom, pravi su način da se okonča još jedan putnički dan.

Viktor Lazić

Izvor: https://www.kurir.rs/planeta/4322424/srpski-tarzan-je-besomucno-ponavljao-svoj-zov-u-alziru