miloje popovicNove knjige

POGLED IZ OSINJAKА

(Slavoljub Djukić : Razgovori i susreti sa Dobricom Ćosićem, Službeni glasnik, 2014)

   Život je ponekad paradoksalan. Knjiga o Dobrici Ćosiću, iz pera poznatog publiciste i novinara Slavoljuba Đukića, pojavila se skoro u isto vreme kada je njen junak napustio ovaj svet. ( Sećamo se kako je Stipe Šuvar preminuo istog dana kada se spremao da putuje iz Zagreba u Beograd na promociju svoje knjige. )
To su razgovori sa Dobricom Ćosićem, sa kojim Đukić druguje već decenijama. Nije  bilo lako raditi sa Dobricom, koji je u životu bio hiperaktivan, ali sporovozeći u pisanju i zaključivanju. Iako se u knjizi na jednom mestu kaže da su to razgovori,   pre  bi se moglo reći da su to odgovori na pitanja. Slavoljub postavi pitanje, ispiše ga i da Dobrici, a onda Dobrica piše rukom ( nije upotrebljavao pisaću mašinu ili kompjuter ), pa vraća Slavoljubu. Ovaj to prekucava na svojoj pisaćoj mašini ( kao i Dobica kloni se novih tehnologija pisanja ), pa opet daje Dobrici na reviziju i tako su guslali nekoliko godina.
 Knjiga je , za razliku od nedavmno publikovnog dela Milivoja Pavlovića, u kojoj je dat širi, posebno književni opus Dobrice, prevashodno politički traktat i malo ima o ličnom životu Ćosića, jer se on klonio da Djukiću o tome govori. Na nekoliko mesta se vidi da je Slavoljub želeo da se nađe i tog materijala, ali je Dobrica odbijao . Sa poštovanjem se piše o  supruzi Božici  i ćerki Ani, koja je poslednjih desetak godina, koliko je prošlo od smrti Božice, bila njegova desna ruka.
Knjiga je politička istorija -  ne samo Dobrice. već i Srbije i Jugoslavije, u meri koja se tiče Srbije. Dobrica je prikazan kao čovek koji se nije mirio sa stvarnošču, ma kakva ona bila. Smatrao je da je njegova misija na zemlji da štiti demokratiju, ljudska prava i integritet srpskog naroda, pri čemu se ograđuje od optužbi da se zalagao za veliku Srbiju i za rat kao sredstvo da se dođe do cilja .  Dobrica ističe u mnogim odgovorima da je on prevashodno književnik i da   ne želi da se bavi politikom , a svoj angažman i kratkotrajnu funkciju predsednika krnje Jugoslavije ( Srbija i Crna Gora ) tumači pritiskom koji je na njega vršen sa svih strana i željom da  pomogne Srbiji. Zavšilo se - kako i sam priznaje - debaklom, jer nije imao svoju stranku , želeo je da bude neutralan i iznad stranačkih sukoba, a to u Srbiji ne prolazi.
U knjizi defiluju  junaci u Titovom posleratnom dramaturško- političkom krugu, koji su bili na nivou Federacije i u Srbiji, a dotiče se i nekih republičkih glavonja, posebno iz Slovenije i Makedonije. Manje iz Crne Gore . Bosna i Hrvatska su  u fokusu. Čitava drama se odvija na relaciji Dobrica - Slobodan - srpski filozofi i političari  , kao što su Ranković , Đilas, Kardelj. Od srpskih političara mu je  opsesija Petar Stambolić, za koga  mislida je čovek koji je " najduže vladao" Srbijom u njenoj istoriji, ali su tu i Nikola Ljubičić, Dušan Čkrebić, Draža Marković i  drugi. Poznata bratija.
 Pominje i Oskara Daviča, Mihiza, Antonija Isakovića i druge posleratne srpske pisce, koji su ga uveli u književnost. Uglavnom, život je proveo u nekoj borbi i otporu, u uzaludnom zalaganju da promeni svet  i usreći Srbe, u čemu smatra da nije uspeo, pa je  i nezadovoljan otišao na onaj svet u 93 godini.Na svoja leđa partizana, skojevca i komuniste, natovrio je breme svojih novih viđenja sveta oko sebe, pa mu nije bilo lako nositi sve to odjednom. Nije hteo da se odrekne prošlosti , isticao je da se nje ne stidi, ali su ga pritiskale more novih saznanja, od kojih su neka bila antipod mladalačkim idealima, pa  je stenjao, posrtao, ali  opstajao.
  U svojim iskazima Djukiću u poslednjim godinama života, Čosić ističe da je jedan od grešnika i odgovornih za Srbiju kakvu on oštro kritikuje i za sudbinu srpskog naroda, ali kaže da bi bilo nemoralno da se sada posipa pepelom i da deli odgovornost za sve u čemu je on u svoje vreme učestvovao, a što je vodilo zemlju u lošem pravcu. Iako je cela knjiga pisana kao politički i dijaloški žanr, u njoj ima i dramskih epizoda, koje se graniče sa memoarskom literaturom i koje mogu da uzbude čitaoca. Takva su sećanja na putovanje " Galebom " sa Titom, poseta Golom Otoku, sednica CK Srbije na kojoj je Dobrica praktično raskrstio sa Partijom, pad Rankovića. U pogledu Miloševića, njegove ličnosti i politike ispoljava ambivalentnu optiku : hvali ga na više mesta kao hrabrog i patriotski orijentisanog  čoveka, ali ga kritikuje za nepostojanost i nedostatak političkog iskustva, što je vodilo u katastrofalne događaje, koji su unazadili Srbiju. Interesantno je da  Ćosić nije komunicirao sa Mirjanom Marković, kojoj ne pridaje veliki značaj i smatra da ona nije bila veliki politički faktor niti Slobodanov tutor kako se često prikazuje u pojedinim knjigama i sećanjima. Ona je imala uticaja na svog supruga, ali ne presudnog. Od bosanskih rukovodilaca Čosićn izdvaja Radovana Karadžića, uz hvalu ali i kritiku.   
Sa Slavoljubom se družio do poslednjeg časa, umro je u krevetu posle noćnog pisanja do dva sata ujutro, kada ga je  ćerka naterala da ide u krevet. Umro je u snu. Poslednje njegove stranice posvećene su knjizi koju je nameravao da objavi o Titu, o kome na više mesta ima hvale kao rukovodioca ustanka i NOB-a,  kao čoveka koji je imao u dugom periodu prijateljski odnos prema njemu, ali ističe  da je on  "najveći neprijatelj srpskog naroda u istoriji ". To povezuje sa Ustavom iz 1974, dogmatizmom Tita koji je ostao, po njegovom mišljenju, do kraja dete Kominterne i staljinizma i imao loš odnos prema srpskom narodu, koji se ispoljio u pitanju Kosova . Dobrici je malo ko bio dobar, sem njegove porodice, o kojoj sa pažnjom govori. Paradoksalno je da je Dobrica poslednje rečenice ispisivao o Titu i sa mislima da ih nastavi otišao na spavanje da se više ne probudi. Tito je, očigledno, bio njegova sudba i stalna mora od 1941. do 2014. i njega nije mogao da se oslobodi ni  u svojim poslednjim časovima.
Ova knjiga iznedrila se iz velikog publicističkog osinjaka Slavoljuba Đukića, koji je ovom knjigom zaokružio ciklus svojih dela o ratnim i burnim devedesetim u Srbiji i Jugoslaviji i ličnostima koje su kreirale i nosile  politiku u tom periodu. Pored " Političkog groblja ", koje doživljava više izdanja, izdvajaju se knjige o Slobodanu Miloševiću i njegovom okruženju i politici, koje je sa dozom  izuzetne hrabrosti pisao i u vremenima  kada je Milošević bio u zenitu vlasti. Ta hrabrost i upornost Slavoljuba Đukića, koju je ispoljavao kao svedok i hroničar mnogih događaja koje je zabeležio kao novinar Borbe. NIN-a, Novosti i Politike, uvršćuju ga u red značajnih   hroničara i komentatora jednog  kontroverznog vremena u istoriji Srbije, koje je dovelo do raspada Jugoslavije i bratoubilačkih ratova. Koja gubi Kosovo, a od nje se odvaja i Crna Gora, kao jedno od " dva oka u glavi ", kako je govoreno. Budući pisci istorije u svakom slučaju neće moći da zaobiđu Slavoljuba Đukića kada budu proučavali vreme u kome je on živeo i koje je stavio na hartiju, jer u njegovim zapisima i knjigama nema improvizacije i subjektivizma. Držao se zlatnih pravila novinarstva i publicistike , danas tako retkog, da svoj potpis stavi samo ispod tekstova koji su istiniti, kojih je bio svedok i koji imaju činjeničku podlogu.

Miloje Popović Kavaja